Благо Теби и нама нови Mитрополите Црногорско приморски Јоаникије II Мићовићу, млади орлићу долетео испод планине Његош у гнездо великих орлова испод Орловог крша. Кад си изабрао своје име изабрао си и судбину и трнов венац свог имењака и свештеника Црногорско приморске митрополије које је Христос уписао у своју војску, а Српска православна црква у славу двехиљадитог Христовог рођендана уписала у диптих светих и преместила на иконе. Њихова невина крв је семе из које је васкрснула садашња Црногорско приморска митрополија коју више нико никад не може убити. Срећна ти столица на коју си дошао по промисли божјој као оруђе провиђења на радост твог духовног оца Амфилохија Ристосовог Риста Радовића који те је први уочио, монашио и завладичио у Цетињском манастиру. Радуј се што си већ доживео славу коју није доживео ни он ни било ко од твојих претходника да ти браћа забрањују да се устоличиш на столици на којој столујеш и на којој вековима столују митрополити Црногорско приморске митрополије, постављајући ти ултиматум који се може испунити само по цену образа твоје цркве и твога народа. Комунизам је поделио браћу на верне и неверне и то је најважнија, ако не и једина подела која постоји у Црној Гори, али не постоји у Православној цркви, за коју браћа и окренута леђима остају браћа, а црква отворена за све. Радуј се Митрополите Јоаникије II Мићовићу, мученика похвало, a по чистоти, висини и лепоти украсо хришћанске васељене. Ма колика и каква буде свечаност Твог устоличења у Цетињском манастиру биће већа и свечанија она на небу, изнад Цетиња и Цетињског манастира. Твој искреник, Матија Бећковић

“Само народ који носи Бога у себи, може да буде слободан. Само човјек обасјан вјечним вриједностима: моралом, достојанством, поштењем и вјером има наде да ће опстати. Чувајмо храмове, бранимо домове, не дајмо на образ, живјела слобода!” О. Никола Маројевић

„Једино мјесто и препознатљиво гдје ће се знати да је дошло Царство Божје то је ако ми имамо једни међу другима љубав, то јесте ако се волимо, ако се радујем другоме и ближњему, ако му не завидим, ако му врат не ломим, ако се радујем туђем успјеху, ако ме туђи успјех не погађа, ако се не радујем туђој несрећи. Тако је једино видљиво и препознатљиво и јасно да је ту Царство Божје. Ми се можемо радовати величанствености нашег народа, нације и наше традиције, можемо бити поносни на то што похађамо сваке недјеље литургију и свете храмове Божје, што смо крштени и што се редовно причешћујемо, можемо бити поносни ако многе тајне знамо и знања овог свијета, али, рекао је апостол Павле, и да анђелске језике говоримо а да љубави немамо, све нам је узалуд. Не само што нам је узалуд ако све то испунимо и урадимо, него нам је, чак, на штету нашу и на погибао. Значи, једино како ћемо знати да смо Христови то је да се радујемо једни другима, да помажемо једни друге, да имамо сажаљење према другоме ко је у несрећи, невољи и искушењу, да се волимо и да ту љубав показујемо на дјелу. Тада ћемо знати да се Царство небеско уселило међу нас и да га ми градимо. У супротном ћемо градити царство сатанино.” Владика Методије

Митрополит Јоаникије о својој мајци Видосави Мићовић “Наша мајка није учила школу. Била су тешка времена, тешке године, и она се није школовала, али из огромног интересовања да научи, да сазна, она је имала духовну радозналост цијелог свог живота, сама је научила да чита, да пише. Ја сам разговарао са њом, и моја браћа, о неким прилично компликованим, дубоким, најдубљим темама о животу, о вјери. Ја сам се дивио некад тој њеној способности да проникне у дубоке тајне и води разговор на једном високом нивоу. То је та снага лика Божијег у човјеку. Она је некако кроз дјецу, жртвујући се за нас, чинећи све да нас школује, сигурно надокнађивала оно што је њој било ускраћено. Увијек је вољела да јој причам кад сам ишао у Свету Земљу. Ти су разговори трајали данима. Јако је вољела да чита Свето Писмо, и нарочито владику Николаја. Владика Николај је користио тај прилично разумљив речник, знао је да се спусти на ниво свога народа. Благодарећи томе, читајући владику Николаја, она је некако пронашла себе. Кад се упокојио покојни отац, она је мени рекла: сине, ја бих да идем у манастир. Ја сам је позвао да буде мало код мене, у манастир Ђурђеве Ступове. Дошла је мати Агнија, оне су са радошћу кренуле обје у манастир Шудикову, уселиле се у једну бараку, и тако је заправо и почела обнова манастира Шудикова. У дубокој старости, не само да је остала бистрог ума, него се некако све више просветљавала. И мени је само жао, ја сам мало одлагао, она је већ била спремна да прими монашки чин, била је већ неколико година искушеница, надам се да ће Господ надокнадити. Нисам вјеровао кад ми је говорила да се њен одлазак приближава. Кад је дошла из Бањана у Ђурђеве Ступове, она мени каже: Ајде да ми доведеш некако из Бањана ону моју козу. Ја кажем, па немој, мајко, ко ће сад толики пут преваљивати, купићемо ти овдје козу. Ма немој ти, каже она, нећу другу, мени треба она моја коза. И морао сам да јој доведем ту козу. Видјела се њега на њеним животињама. Она је у томе уживала да животињу било коју, пса, мачку, краву, одњегује како ваља. То је за њу било страшно кад види да је негдје пас гладан.”

Молебан за почетак школске године, храм светог Василија Острошког..

"Иди кући и воли ти њу"! Био је то одговор Светог Јована Златоустог човјеку хришћанину који се жалио Светитељу како га жена не воли. “Али не разумијете ме, оче Јоване, рекао је тај супружник, како ја да волим њу када она не воли мене?” Иди кући и воли ти њу, Светитељ понови. И имао је право. Тамо гдје нема љубави, морамо дометнути мало своје, па ћемо је наћи.

“Ја сам 56. изабрани митрополит црногорско-приморски, а 41. који се устоличава на Цетињу. И ако је и један континуитет и једно право јасно у Црној Гори – то је јасно. Коме то право припада? Припада, не мени, него мојој Цркви која ме је послала. А гдје бих се ја то друго устоличио? Хоћу ли њих да питам гдје ћу се устоличити, њих који ме трују мржњом свакодневно. Али, лако је мени све то. Знам како је прошао мој претходник. Он је мученик био за тридесет година своје архијерејске службе у Црној Гори, живи мученик и паћеник. Али је био Божји човјек, па је то носио. Имао је увијек осмијех величанствени. Као да те сунце грије са његовога лица. А знамо колико је патио. Ја знам, свједок сам.” Митрополит Јоаникије