Čak i ako posao ostane nedovršen, svako bi morao da zastane i da u miru posmatra smenu godišnjih doba. • Elizabeth Lawrence ——————————————— Obožavam ovaj citat i često ga govorim svojim klijentima. Podsećam i njih, i sebe. Podsećam nas koliko je važno umeti stati. I podsećam nas da je svako odlaganje toga - izgovor. Ne treba nam nužno odmor, i završavanje svih nezavršenih poslova pre nego što dozvolimo sebi da se povučemo i zastanemo. Lepo je planirati, divno je napredovati, biti kreativan, stvarati - i “postajati” (novi, bolji, mudriji, uspešniji). Ali nemojte da vas zavede i zavara taj put - jer deo tog puta (da bi bio zaista uspešan, zdrav i izbalansiran) jeste i “bivanje”. • Nekada je važno da stanemo i samo budemo na mestu na kom smo se zatekli. Da živimo trenutak do kog smo stigli. Da ništa ne moramo i da dopustimo da ništa više nije potrebno da bi bilo dovoljno. ——————————————— Nedostaje mi Malta, i ovaj pogled. I dani koji su “ostali tamo”. Ali eto nas (naše doktorske grupice) uskoro, u novim ulogama, sa novim znanjima, mudrostima ali i zadacima. 🙏 A do tada…. mali predah. • #psihoterapijadunjavesic

Problem odraslog čoveka koji se bori sa “nesigurnostima” (unutrašnjim doživljajem da nije dovoljno dobar) jeste u tome što on danas često zaboravlja postojanje onoga koji ga postidjuje. • On zapravo postaje sam svoj “postidjivač” koji teroriše sopstveno biće tražeći od njega da bude onakav kakav je trebao biti u očima originalnog postidjivača, da bi bio “dobar”. • U ovakvoj šemi se gasi sloboda i spontanost. Odakle imamo prisline misli, perfekcionizam, radoholizam, zavisnosti, i druge simptome kojima zamagljujemo svoj doživljaj da nismo “dovoljno dobri”. • Zato tražimo stalnu potvrdu od drugog, tražeći u njima “postidjivača” (možda roditelja) koji nam nikada nije dao to priznanje. • Zato se osećamo odbačeno kad god neko ode, kada se “ohladi” kada ima druge prioritete. • Usmereni na traženje potvrde, takvo ponašanje uvek tumačimo kao potvrdu da ipak nismo dovoljno dobri. ————————————————— INFO: Deo teksta je iz Online Programa “Oslobodi se toksične sumnje u sebe”. Ovaj deo naglašava svesnost o postidjivačima koje nosimo u sebi. • Vise na linku u opisu profila). • Mislim da je edukacija prvi deo rada na sebi, jer kada zaista možemo da razumemo šta se dešava u nama, u našem biću: 1. Biće nam lakše kada (iz uzroka) vidimo smisao onoga što nam se dešava; 2. Nećemo se stideti svojih simptoma, ili kriviti sebe za iste; 3. A posebno je važno to što ćemo lakše postaviti granicu drugima kada obezvredjuju to što osećamo (ili nam nameću gotova rešenja). • #psihoterapijadunjavesic

Za koga ste PRE: ozbiljni, osetljivi, glasni...? PREslobodni? KOME ste previše? • Bolno je kada ono što jesmo “smeta” drugima; kada poverujemo da “nismo” dovoljno dobri. Kada moramo da se smanjujemo da bismo pripadali, ili se stidimo svog “intenziteta”, načina na koji govorimo ili doživljavamo stvari. • Ko kaže da je nešto PREVIŠE ili premalo? Ovakve odrednice podrazumevaju usadjene kriterijume u odnosu na koje se definišemo. To su ljudi - odnosi u kojima učimo šta je prihvatljivo, adekvatno - a šta nije. • Prodju godine a mi naučimo da smo previše osetljivi, spori, ili glasni. Posle to više ne preispitujemo, nego integrišemo u svoje biće kao jednostavnu istinu. • “Ti si hiperaktivan” - se neretko kaže zdravoj aktivnoj, energičnoj i veseloj deci koja istražuju svet, jer je za mamu i tatu naporno da ga prate. U odnosu na njih je to “previše”, a dete ovu informaciju može uneti u sebe kao negativnu informaciju o sebi, koja iscrpljuje one koje volimo. Naravno da postoji hiperaktivnost kao poremećaj, ali sve češće se ovakve etikete daju deci bez mnogo razloga za to. Ipak, ovo je samo primer odnosa u kom dete uči “ko je”. • Drugi primer su roditelji koji ne znaju da se nose sa emocijama, pa ih i sami potiskuju. Onda kada dete ispoljava svoju razneženost, tugu, osetljivost i predivnu ranjivost (bez koje nema pravog susreta dve osobe) - roditelju je “previše”. Ova osoba odrasta sa doživljajem da je ona “neadekvatna” zbog toga. Krije emocije, pokušava da ih sputa, jer ju je “sramota”. Onda dolaze anksioznost i drugi udruženi simptomi, kao logične posledice. • Rad na sebi podrazumeva oslobodjenje od ovih okova i okvira. • Uskladjivanje i pravljenje kompromisa ima smisla samo ukoliko tom prilikom ne gubimo sebe. Možda je nekom naš način reagovanja na neke stvari zaista previše - i to je skroz u redu. Ali važno je da naglasimo da je to doživljaj druge osobe - a ne jedina istina o nama. • INFO: Moj Online Program je skup tema o kojima najčešće pišem, i smatram da otvara mnoge prozore i povezuje razna iskustva sa parališućim simptomima danas: nesigurnost, bezvoljnost, anksioznost, perfekcionizam, odsustvo granice.. i naravno preuzimanje krivice. • #psihoterapijadunjavesic

Sigurno vam je poznata situacija kada razgovarate s nekim, a taj neko vam odgovara sa “Da, ali…”. • Na primer, vi kažete nekome kako vam je teško, a on kaže, “jeste, ali nikome nije lako” (što je na jedan način i istina, ali verovatno nije trenutak da se tako odgovori). • Kada iznesete svoj stav, a drugi kaže “da, ali” (i opovrgne vaš stav) - on je ustvari samo na zaobilazan način, vašoj tvrdnji rekao NE. • Naravno (da se opet malo ogradim), postoje situacije kada uvažimo nečiji stav i ukažemo na nešto što je diskutabilno u vezi toga, što bi onda bio neki poziv na dalju razmenu u kojoj ćemo oboje da porastemo. • Ovde govorim o negiranju koje dolazi vrlo prikriveno (kao pasivna agresija) i zato nas jako iritira. • Kada kažemo nekom DA, ALI, i odemo na potpuno drugu stranu, mi tog nekog nismo videli, a to je ono što komunikaciju čini neautentičnom. U takvom razgovoru osoba se oseća “promašeno” i prazno. • Posebno kada govorimo o podršci u teškim trenucima: važno je da ODVOJIMO DA, od ALI. • Na primer: nekome je teško i njegova situacija je za njega čitav svet, i mi to ne smemo negirati skretanjem na druge faktore koji nisu tako strašni, ili tudja iskustva koja potiru iskustvo osobe koja je trenutno u patnji (a kojoj želimo da pomognemo). • U tom slučaju je važno da kažemo DA, razumem na kom si mestu, vidim kako se osećaš. Važno je da tu stavimo tačku. Da napravimo pauzu kako bi ta osoba uspela da primi našu poruku. • A tek onda možemo uvesti ALI, kao nezavisnu misao! Kroz promatranje nekih opcija koje mogu pomoći… kroz ponudjene savete koje osoba može ili ne mora da prihvati. • Jedan mali savet za roditelje: kada vam dete pokaže neki lep crtež ili nešto što je napravilo, odvojite svoju reakciju na sam rad, pohvale, feedback - od reakcije na haos koji je dete napravilo tokom igre. • Da ne bi bilo: DIVAN CRTEŽ, ALI SAD POKUPI SVE TE BOJICE I KRŠ KOJI SI NAPRAVIO! (Ono što dete čuje, jeste da crtež nije tako važan realno, kao krš koji je napravio). • Kada nas neko sasluša i kaže "da, razumem te, to je tačno, ALI..." on zapravo poništava svoju prethodno datu saglasnost, i na zaobilazan, pasivno agresivan (često manipulativan) način postavlja granicu i kaže "NE".

Dragi ljudi, moram nešto da vam kažem. Mislim da svi znate da Instagram forma nije idealna. Ne može se baš sve preneti i obuhvatiti na ovaj način. Dakle, niko nije savršen, pa ni Instagram. E sad, možemo ga (narcistično) odbaciti - ili uzeti ono što je moguće od njega, i pokušati da se prilagodimo - uz svesnost o njegovim limitima. • Ja se zaista trudim, da uz svaku “poruku” (post) napomenem da stvari nisu crno bele, da svako ima pravo na svoju perspektivu - i da nije svaka poruka, svakome namenjena. Ne postoji cipela koja odgovara svima. • Osim toga, trudim se da ne dajem konkretne savete, nego više smernice razmišljanja, i pitanja tokom kojih biste proširili svoju svesnost. Takav je recimo prethodni o odlasku kod roditelja. To je jedna divna misao koju je Ekart Tol preuzeo od jednog duhovnog učitelja i dodatno je razradio. • Zaista ne mislim da neko treba da ide “mečki na rupu” ako ga tamo čeka nastavak zlostavljanja u bilo kom obliku. Apsolutno ne mislim da je to bukvalni poziv da odlazite kod roditelja da proverite koliko ste duhovno “sazreli” kao jedan vid mazohizma gde se mučite i pokušavate da radite na sebi da biste mogli više da “trpite udarce”. NE. Nikada ne bih podržala tako nešto, i žao mi je ako moja poruka nije bila dovoljno jasna, te je ovim putem dodatno objašnjavam. • Nikada ne bih nekom savetovala da radi nešto u čemu se oseća loše. Tako da je vaša odgovornost u tome da znate da šta god vam neko rekao da uradite (bilo koji autoritet) - ako je to protiv vaše potrebe i preko vaše mere - da je verovatno nastao nesporazum u komunikaciji ili je ta osoba agresivna i nedovoljno svesna pa vam ruši granicu. • Ja sam prva koja nekad savetuje svojim klijentima da redukuju vreme koje provode sa kritikujućim roditeljima i da daju sebi dozvolu da nadju mir van porodične kuće i prestanu da budu džak za udaranje (naravno kad procenim da je psihičko zdravlje ugroženo i da je lični razvoj otežan usled nepodržavajućeg okruženja). • Neke poruke (kao što je prethodni post) koje su direktnije, mogu sadržati u sebi dozu sarkazma kako bi nas “razbudile” i otvorile neki novi pravac razmišljanja. • Nastavak ⤵️

Poseta porodici je oodlična prilika da vidite gde ste napredovali - a na čemu je još potrebno raditi. I nemojte se razočarati, kad shvatite da tu uvek ima posla - ma koliko radili na sebi. • “Dok provodite vreme sa porodicom, nemojte očekivati da ćete biti savršeno otelotvorenje svega što ste naučili i integrisali. Bićete na ispitu dan za danom, trenutak po trenutak. To je normalno. Najviše ćete dobiti iz ovog iskustva ako ga ne shvatite previše ozbiljno, ako ne stvorite sebi nemoguće standarde za svoje ponašanje, i ako ne prebacujete članovima svoje porodice za svaki mali nesavršen čin iz prošlosti koji vam je na neki način naškodio. (Ekart Tol) • Ono što bih još dodala: ne očekujte potvdu od njih. Sve dok to čekate, vi ste još uvek deca. • “Volite ih i prihvatite tamo gde su. Imajte saosećanja za njihov bol. Gledajte sebe i svoje reakcije, iz znatiželje, a ne osude ili krivice, već u korist saznanja kako i gde se zaista nalazite u svojoj duhovnoj evoluciji.” (Ekart Tol) • #psihoterapijadunjavesic #beograd #roditelji #svesnost #gestalt

* Vrediš i kada te drugi odbace - jer mnogi te prihvataju samo ako si produžetak njihovih fantazija i potreba. * Vrediš i kada ne znaš kuda bi dalje - jer se boriš da napraviš svoj put. * Vrediš i kada grešiš - jer to znači da pokušavaš i želiš da naučiš. * Vrediš i kada osećaš da su svi drugi bolji - samo ne znaš da se i oni često osećaju tako. * Vrediš i kada se čini da su svi drugi uspešniji - ali tvoj put je drugačiji. Tvoja slika vredi više - kada znaš sa koliko boja si počeo/la. * Vrediš i kada ne znaš sve i nisi završio visoke škole - jer su ih mnogi završavali upravo da bi prikrili svoju nesigurnost. * Vrediš i kada si sam/a - jer je to verovatno tvoj nesvesni izbor (način) da preživiš i zaštitiš se od drugih - a ne činjenica da “niko neće” s tobom. * Vrediš i kada te on/a ne primećuje - jer niko nije savršen, samo ti ne znaš njihove ranjivosti pa projektuješ i idealizuješ. * Vrediš i kada imaš loše dane - to nije potvrda tvoje bezvrednosti nego izazov koji podstiče razvoj i rast. * Vrediš i kada nemaš savršeno telo - jer ti je dato da ga neguješ i voliš a ne da ispunjava zahteve Ega. * Vrediš i kada ti govore ružne reči - jer to su samo njihovi demoni sa kojima se bore. * Vrediš i kada te zlostavljaju - jer NISI TI KRIV/A što drugi imaju nerešene probleme od kojih beže. Svako ima odgovornost da bira za sebe. I niko nije dužan da rešava nečije probleme. * Vrediš jer nosiš svoju patnju onako kako jedino znaš i trudiš se da budeš bolji - nikada savršen, ali dovoljno dobar, vredan ljubavi i poštovanja.

Kao što voda uvek nadje put, tako i naši životni zadaci (lekcije) uvek nadju put do nas - ma koliko ih mi izbegavali. • Nekada “pustimo” roditelje, i “ostavimo” iza sebe tešku dinamiku koju nosimo odatle. Sve boli i razočaranja - bez da smo radili na svim tim teškim osećanjima. Kao da pomislimo: “sa drugima će biti bolje, drugi će nam dati to što roditelji nisu”. Ali onda… dodju partnerski odnosi, i stare rane se otvore. Očekivanja od kojih smo odustali i ljutnja koju smo “zaboravili” - pojavljuju se u novom kontekstu. • Nekada ljudi idu iz veze u vezu, i ne dopuštaju da osete bol kraja - i uzmu vremena da prorade sve što se desilo… šta su poneli.. kako su se promenili…. I sa čime idu dalje. Njihov “paket” lekcija je uvek tu, sa njima. I dolazi u neočekivanom trenutku. Ne možemo prevariti svoje biće - ono precizno beleži u našem telu što doživljava i u nekom trenutku nam ispostavi račun. • Ipak, ne brinite, ako niste spremni za sledeći zadatak: doći će drugi da proveri da li ste sazreli za sledeći nivo. Ne žurite i ne opterećujte se time. S druge strane, ne potiskujte, i trudite se da budete svesni svojih izbora: • sigurnosti nakon povrede, • bežanja od bolnih osećanja, • zatvaranja umesto posezanja, • praznine umesto suočavanja i bola. ——————————————— Svi imamo faze kada se povlačimo i biramo sigurnost. Svi imamo neki svoj tempo i svoju meru stvari. Važno je samo da znamo da nije moguće zakrpiti svaku rupu “trajno” - jer voda uvek nadje put. • Pustite. Biće možda teško, ali bićete bolji, i sebi i drugima nakon što se suočite i naučite lekciju koju vam život donosi. 🤍 • #psihoterapijadunjavesic #beograd #svesnost #gestalterapija

I lepo i uzvišeno.🌙. #pekingese #dog #love

Budite svesni načina na koji učestvujete u tome da vam ljudi probijaju granice. • Da li se u startu smanjujete pred drugima - verujući da drugi svakako zna bolje? Pred kojim tipom osoba se osećate nesigurno? Odakle nosite to nepoverenje u sebe? Da li ste svesni šta sve ne pokušavate u životu, zato što ste poverovali da vi nemate šta da ponudite (drugima), svetu? • A sada razmislite pred kim se osetite nekad hrabro i “veliko”? Šta je zajedničko tim osobama? Ili situacijama? • Da li ste svesni na koji način kreirate vezu (dijalog) sa okolinom? • Sve se oseća. Samo to što osetimo, nekada ne znamo da verbalizujemo. • Moj Online Program [Oslobodi se toksične sumnje u sebe] koji vam je već poznat je usmeren ka tome da upoznamo sopstvene obrasce, nesigurnosti, kojima učestvujemo nesvesno u drugim odnosima - dajući im veći moć. • Posledica toga jeste da “potvrdimo” sebi da drugi zaista jesu bolji, pametniji, moćniji - i dodatno smanjimo svoje samopouzdanje, nesvesni toga koliki smo im prostor dali da se “pokazu”. • Ili možda možemo poverovati da su svi ljudi zli i da im ne smemo verovati jer su nam prešli granicu i povredili nas. • Da ne bismo tako uništili svoj život, i iz straha i odbrane odbacili sve ljude, važno je da osvestimo kako mi učestvujemo u tome. • Kako mi zaista sebe vidimo, i da li tražimo potvrdu od drugih, dok sami ne verujemo da je zaslužujemo? • Podsećam, sve se oseća u “polju”. Budite oprezni i iskreni prema sebi. Koja je zaista vaša slika o vama? I kako “učite” druge da vas tretiraju? • Link za ceo Program je u opisu profila. • #psihoterapijadunjavesic #preuzmiodgovornost #beograd

Možda će biti i lepših vremena, ali ovo je naše. • Žan Pol Sartr • Stalno želimo nešto što će tek doći i verujemo da nam samo to nešto fali za sreću. Stalno gledamo u neko buduće vreme i nadamo se. I zaista, vreme nam donosi mnogo: razne nove prilike i mogućnosti, iskustva, mudrosti… • Ali to vreme koje “jedva čekamo” nam puno toga i odnosi. Svakog dana potrošimo još malo vremena koje nam je ostalo na ovom svetu. Svakog dana imamo dan manje, za neku sreću koju jedva čekamo. • Žurimo da stignemo negde… da bismo uradili nešto…. - ali vreme se ne da prevariti. Ono uzima, koliko i daje. • Zato je najbolje vreme uvek: trenutak koji živiš danas. Sa svim onim što imaš i što nemaš. Uzmi ga. Stani. Budi svestan njegove jedinstvenosti. • Svaki sledeći trenutak će nešto da donese, ali i da odnese. • Pa, po čemu bi onda bilo koji budući bio bolji od ovog koji imamo sada? • #psihoterapeutdunjavesic #sadasnjitrenutak #beograd

Kada duže vreme gušiš sebe, svoje potrebe i svoju autentičnost u kontaktu sa drugima JER ne postavljaš granice - odabereš samoću, koja vremenom postane usamljenost. • To je česta stanica na putu izgradnje naših granica. • Kada se ne možemo da postavljamo granice, mi izbegavamo situacije gde bismo morali da ih postavljamo (da bismo imali prostor za sebe, da bi nas drugi videli i da bismo živeli svoje istine) - i biramo da budemo sami, u svom prostoru bez mogućnosti da nas drugi uznemire, da nas usmeravaju, da odlučuju umesto nas. Isključujemo se, da bismo imali svoju slobodu. • Ova faza je u redu. Prirodna stanica na našem razvojnom putu. Važno je da bude svesna i da osetimo kada ta samoća prestane da bude hranljiva i kada se pretvori u disfunkcionalni mehanizam i usamljenost koja ne podržava dalji razvoj. • Tada je sledeći pokret da se vratimo u susrete, i budemo svoji - u kontaktu sa drugima. • Bez straha od njihove reakcije kada pravimo svoje izbore koje oni ne razumeju. • Bez očekivanja da se svi slože. • Bez toksične sumnje u svoju vrednost kada izostane potvrda sa druge strane. • Uz svesnost da svako reaguje iz svoje “patologije” i da njihova reakcija nije istina o nama - već samo njihova obojena prizma. • Slobodu imamo kad ne moramo da se smanjujemo, skrivamo i bežimo da bismo postojali onakvi kakvi jesmo. • I ne zaboravite, svako ko je jako kritikujuć i osudjujuć, ima veći problem sa sobom nego sa vama. • Budite slobodni da budete svoji. I neka vam cilj bude, da osoba koja ste kada ste sami, bude sve prisutnija i u kontaktu sa drugima. • To je zdrava integracija kojoj se teži. - i to je cilj individuacije. • Opet podsetnik: ne žuri. Samo budi svestan kada primetiš mesto na kom si i podrži se znanjem o neophodnosti svih faza na ovom putu. • #psihoterapijadunjavesic #beograd #sloboda #gestalt